Tara je planina na samom zapadu Srbije koja se nadvija nad Drinom i čiji se vrhovi protežu od 1000m do 1590m nadmorske visine. Strme litice, duboke klisure, guste šume, proplanci, livade i još prirodnih čuda krase ovu prelepu planinu.
Najveći deo planine obuhvata Nacionalni park Tara. Najviši vrh planine Tara se naziva Kozji rid i nalazi se na visini od 1590 metara. Do Tare se može doći ili preko Užica ili preko Bajine Bašte. Sama planina se nalazi između Višegrada i Bajine Bašte.
Za Taru kažu da je niko nije posetio samo jednom. Uvek joj se ljudi vraćaju iznova i iznova, a ona im uvek ima nešto novo za ponuditi. Uostalom to je planina koja obiluje biljnim i životinjskim svetom na površini od skoro 25.000 hektara. Ima oko 300 planinskih staza i na njoj je svoj dom našlo 58 vrsta sisara, 140 vrsta insekata i 153 vrsta ptica. Impresivne brojke zar ne?
Osim toga na Tari možete naći veliki broj pašnjaka, jezera, litica, kanjona i neverovatnih vidikovaca koji daju poglede koji se urezuju u pamćenje. Za ovu veličanestvenu planinu nije dovoljan jedan dan. Zbog toga su omogućeni smeštajni kapaciteti na samoj planini. Većina ljudi se odlučuje za tu opciju jer niko ne želi da ode sa Tare.
Po predanju, Tara je dobila ime po bogu Starih Slovena koji se zvao Tar. Legenda kaže da je Tar obilazeći ovu planinu bio oduševljen njenim predelima i prirodom pa je izabrao za svoj dom u kojem će provesti ceo svoj život. Zbog toga Taru često zovu i “Planina Bogova”.
Sa ogromnom površinom stoletnih šuma koje pokrivaju skoro 85% teritorije planine, Taru sa pravom zovu Pluća Srbije. Najveći izvor kiseonika za čitavu našu zemlju dolazi upravo odavde. I Tara je oduvek bila mesto na koje su dolazili ljudi koji su imali problema sa plućima. Poznati srpski pisac Milovan Glišić je baš na Tari pokušao da izleči svoja pluća koja su oštećena tuberkulozom.
Davne 1934. godine na Tari je napravljena bolnica za decu koja su obolela od tuberkuloze. Užički profesori su redovno dovodili decu na Taru kako bi održavali nastavu u prirodi. Smatrali su da će uticaj klime ove planine na organizam dece biti odličan za njihovo zdravlje, a i da će mnogo lakše učiti gradivo jer mozak raspolaže sa većim količinama čistog vazduha.
Deca su tovarnim vagonima dovođena na Taru ali nikome nije smetalo. Škola je imala saglasnost roditelja i društvenih organizacija jer su svi znali da je to u korist dece. Zamislite da se tako nešto događa danas. Da li bi bilo moguće? Verovatno ne.
Šuma na tari raste svake godine i njena površina se povećava. Zabranjena seča šuma i to se strogo kontroliše. Kazne su ogromne i takve moraju biti da bi se ovaj biser netaknute prirode sačuvao i za buduće generacije. Najveći deo šume čine drveća smrče, bukve i jele. Ali svakako najviše pažnje privlači Pančićeva Omorika.
Ova retka endemska vrsta smrče je otrkivena 1875. godine od strane Josifa Pančića (po kojoj je i dobila ime). Pančićeva Omorika je živi fosil i ne može se tačno utvrditi koliko je stara ova vrsta. Može naći na svega nekoliko lokacija zbog čega je stavljena pod nacionalnu zaštitu. Svaka jedinka je pod stalnim nadzorom i o njima brine ekipa nacionalnog parka Tara.
Tara je sama po sebi prelepa planina i naša preporuka je da se cela obiđe. Osim što je odlikuju nestvarni pejzaži prepuni zelenila postoje i određena mesta na samoj Tari koja se nikako ne smeju propustiti ukoliko imate malo vremena. To su mesta poput: